…možda neću moći da mu pružim sve što bude želeo tokom svog odrastanja. možda neću imati odgovore na sva njegova pitanja, i možda neću biti tu svaki put kada bi on želeo. možda neću moći da mu odgovorim na pitanje zašto čovek, koji stoji sam na uglu, prosi i moli za pomoć, i zašto nas nekada ljudi koje volimo svim srcem povrede, a da to ni ne znaju…možda neću biti tu da mu zaustavim suze kada bude “padao”, i kada se bude prvi put zaljubio…možda neću moći da mu kažem par reči utehe kada bude video svoju devojku kako je drugi na zabavi ljubi, možda neću biti tu ako mu život “udari šamar”…možda neću moći da ga vidim u njegovim dvadesetim, tridesetim godinama, jer život nije nikakva garancija već “god damn” privilegija…ali danas… danas mogu da ga grlim tako da osećam otkucaje njegovog malog srca i njegov spokoj, kakav se oseća samo kod majke u zagrljaju… mogu kasnije da ga okupam u kupki od lavande i da slušam andjeoski glas njegovog oca, kako mu pevuši smirujuću melodiju pred spavanje… i da, mogu da kažem starijem paru, koji sedi za stolom pored mene u restoranu, da je on, bez sumnje, svetlost mog života.
Vaša Momster Sara 🦋